Da ovakav umetnik postoji u Kikindi retko je ko mogao da zna. A i kako bi kad je Vukosava Homanov Psodorov sve to četiri decenije skrivala u sebi. A onda se nakon prošlog Božića dogodilo da sve što je čuvala u sebi počne da se pretače u reči i dela.

Vukosava je volela da slika kao dete i kasnije kao srednjoškolac, ali se to životnim okolnostima prekinulo.

– Kada sam bila dete mama je bila jako bolesna. Obećela sam joj da ću joj kupiti novi nos kada prodam prvu sliku. Nisam nikada to dočekala, ona je umrla kad sam imala svega 15 godina. Imala sam traume u tom periodu, ali napokon sam došla tamo gde treba i sad možete da vidite šta ja to u svojoj glavi nosim. Nisam materijalista, nemam više želja, želim samo da što više uradim.

Znala je da ima talenat za crtanje i pisanje ali to jednostavno nije dolazilo do izražaja. U međuvremenu je živela život potpuno uobičajan.

Radila sam u Baniniju u tri smene, čitala puno, radila baštu, živela jedan sasvim običan život. Svi su me nagovarali, a ja jednostavno nisam mogla da počnem ni da pišem ni da slikam. Onda se dogodilo. A onda je sve počelo da izlazi iz mene što je četrdeset godina skrivano u meni i ovo što vidite, a tu je preko 80 radova nastalo je za svega sedam meseci, kaže Vukosava.

Ne voli ljudske banalnosti. Puno piše o Banatu. Više voli da slika. Za pesme joj kaže treba puno treba mašte i koncentracije. Sa slikama je drugačije, kaže kao kad para džemper povuče pa nit ide. Ovo je njena prva izložba slika, a nije sigurna da planira da izda i prvu knjigu jer joj je kako kaže, grehota pesme sabiti među korice.