Историја огледала датира још из времена почетка цивилизације, када је човек први пут видео свој одраз у води. Касније су се огледала правила глачањем метала и камена, а у вековима који су уследили, човек је открио могућност да огледала прави од стакла у комбинацији са металом.

У време старих Римљана непознати проналазач открио је нову варијанту прављења огледала, принцип који готово да се није мењао до данашњих дана. Огледала су у древном Риму прављена од великих комада стакла иза којих је стављана златна или сребрна танка фолија, помоћу које се одбијала светлост и стварао одраз лика који се огледао.

Огледало је пратило човека кроз векове. Људи су настојали да га усаврше, па су с временом проналазили нове начине за стварање што вернијег одраза у њему. „Транспарентно” огледало, то јест дупло огледало, које је давало двоструки одраз онога ко се огледао, настало је у Америци почетком 19. века.

С временом су огледала почела и индустријски да се производе, па су постала приступачнија и просечном човеку.

Данас их има свакаквих, од малих до оних који покривају читаве зидове соба и кућа, богато урамљених и украшених.

Очима душе, Сања Рибић Миливојевић из Лаћарка живот осликава у уникатним, ручно рађеним огледалима од камена. Љубав према камену одувек носи у себи, још из детињства, са летовања на Хвару где је обожавала да рони, скаче у воду, плива, такмичи се у излову шкољки, звезда и јежева. Много година касније, на летовању са породицом, у одсјају сунца на морској површини, попут бљеска сећања на детињство, рађа се идеја о изради огледала. Супруг Зоран, каменорезац, постаје снага и подршка у раду.

— Прво огледало настало је пре осам година тако што сам имала пуну кутију успомена са летовања и решила сам да украсим један рам за огледала који сам планирала да син окачи у своју собу. Он то није урадио јер је сматрао да је огледало превише феминизирано, па је огледало завршило у канцеларији мог супруга. Велики број људи видео је мој рад, одушевили су се огледалом и тако ми дали ветар у леђа да се бавим израдом рамова за њих – почиње причу о својим огледалима Сања Рибић Миливојевић.

Огледала израђује полако и стрпљиво. Време израде зависи од расположења, инспирације, величине. Попут терапеутског рада који јача стрпљење, живце и вољу. Сваки каменчић, јеж, шкољка или звезда су посебни. Свако огледало је уникат. У изради користи и камен са Фрушке горе јер ни један предео њеног живота не сме бити запостављен. А зашто баш назив срећна огледала?

— Назив нисам изабрала ја. Прва изложба огледала била је 2014. године у Сремској Митровици, у Царској палати и отворио ју је писац Дејан Лучић. Он их је тада назвао срећна огледала, рекавши ми: „Сања, никог нисам видео да се огледа у твојим огледалима, а да се није насмејао”. И тако су настала срећна огледала — објашњава наша саговорница.

Од првог тренутка када је човек угледао свој одраз на површини реке, па све до модерних верзија минијатурних огледала, за овај проналазак везане су својеврсне магија и тајновитост. Људи су дуго веровали да огледало крије неку тамну страну и са страхом су прилазили овом изуму, а у давна времена врачеви и људи који су се бавили магијом користили су огледала у разним обредима. Такође, у причама које су се преносиле с колена на колено огледала су имала чаробну моћ и скривала су разне тајне.

И у данашње време, упркос чињеници да се огледала у различитим величинама и варијантама налазе у сваком домаћинству, постоји веровање које датира од давнина — да разбијање огледала носи са собом обично седам година несреће.

— Истраживала сам тај мит, с обзиром на то да сам поразбијала баш доста огледала. Мит се односи на причу да су људи који су одржавали куће богатима, уколико би разбили огледало морали седам година да раде бесплатно да би надокнадили вредност тог огледала. И због тога је тих седам година несреће — прича Сања.  

Њега огледала излагана су по Србији и Европи, а подршка породице је ту за све што ради.

— Супруг ми је каменорезац и љубав према камену је пренео на мене. Он је моја, пре свега, велика морална подршка. А од велике је помоћи и при изради рамова, с обзиром на то да је камен тежак и захтеван за рад — објашњава наша саговорница.

За израду једног огледала Сањи је потребно десетак дана, а како каже, најтежи део посла је припрема, док сваки камен нађе своје место. Наравно, у свако огледало уноси и део себе, а дешава се да јој и муштерије доносе своје успомене са летовања које им уграђује у њихов рам.

Текст је објављен у овиру пројекта „Чувамо ћирилицу”, који је суфинансиран из буџета Града Суботице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.