У галеријском простору Српског културног центра „Свети Сава” средином децембра је била постављена вредна документарно-архивистичка изложба „Погром у Бачкој – 80 година од Новосадске рације”.  Изложбом су представљене три документарне целине настале током последњих десет година у оквиру програма „Ледена тишина – сећање на жртве Новосадске рације”: Места масовних егзекуција током Новосадске рације; Страдање православних свештеника Шајкашко-новосадске рације; 80 година касније – будућност сећања.Тридесет паноа на илустративно-документарни начин уз пратеће текстове и објашњења на достојанствен начин сећају на мучне јануарске дане у питомој бачкој равници у Другом светском рату, када је становништво српског и јеврејског порекла било препуштено на милост и немилост мађарских окупационих снага.

    Злочин који се у јануару 1942. године догодио у Шајкашу и Новом Саду оставио је неизбрисив траг у сећању Новосађана, али и свих патриота у нашој земљи Ма како да време, како мудри веле, много тога лечи, почињено зло над невиним народом никако не би смело бити заборављено његовим протеком. Минула времена су врло свесно и намерно потискивала у заборав ратни злочин, али ми никако не смемо бити генерација која ће препустити тишини и забораву зло које нам је учињено, управо да бисмо што боље разумели садашњост, и били спремни за будућност, како нас бар историја, као учитељица живота, учи. Холокауст (грч. хolókaustosс потпуно спаљен) у Другом светском рату се не сме заборавити, јер је иза себе оставио страдање милиона  невиног цивилног становништва. Овај усуд није заобишао ни Бачку и Православну цркву, свештенике, њене вернике и Јевреје.

     Крвави пир мађарске окупаторске трупе, својеврсна Вартоломејска ноћ над Србима и Јеврејима, спроведена је у: Жабљу, Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Локу, Мошорину, Вилову, Гардиновцима, Тителу, Новом Саду, Србобрану и Старом Бечеју.

     Од првог дана окупације, непријатељска управа је са великим неповерењем гледала на деловање Православне цркве, тако да су већ приликом уласка мађарских окупационих снага убијени протојереји Василије Стојадиновић у Чуругу и протојереј  Хаџи Димитрије Бокшан у Сомбору. Након тога је уследило систематско пљачкање православних црквених општина, задужбина и манастирских здања, а све то је била само увертира за страшне догађаје у јануару 1942. године.

     Под лажним оправдањем подизања устанка и сукоба са слабо наоружаним партизанским одредом (свега 17 пушака и 20 бомби) у околини Жабља на Пистајићевом салашу, начелник Генералштаба мађарске војске је покренуо предвиђени оперативни план за тзв. умиривање Шајкашке области. У извођењу  Рације, окупатор је користио све расположиве војне и полицијске снаге и органе цивилних власти. Са сигурношћу се може рећи да је назив рација крајњи еуфемизам за једну комплексну војно-полицијску операцију са јасним циљем промене етничке структуре становништва Шајкаша и Новог Сада. У покољу су учествовали и наоружани мештани којима су дата обећања да ће добити српске и јеврејске куће и имања.

     Пре свих страдали су виђенији Срби и Јевреји јер су имали снажан утицај на локално становништво. Међу првима су страдали побројани свештеници, потом учитељи,  лекари, бивши југословенски страначки прваци, али и занатлије, трговци и виђенији српски и јеврејски домаћини, који са народноослободилачким покретом нису имали готово никакве везе. Међу  жртвама се раније нашао известан број чланова породица и родбине погинулих и ухапшених бораца  Шајкашког партизанског одреда и оних за које се знало да су били борци, или су се налазили у бекству. Локални органи мађарске власти често су упозоравали да су вође отпора православни свештеници, те није случајно да су управо они први страдали.

    На састанку у Будимпешти, 12. јануара 1942. године, којем су присуствовали министар унутрашњих послова Ференц Керестеш-Фишер, министар одбране Карољ Барта и шеф Генералштаба Ференц Сомбатхељ, донета је одлука да се Р,ација поред мањих места по Бачкој, прошири и на Нови Сад, јер је био културно-национални центар српства у Бачкој, али и због чињенице да је у њему живела бројна јеврејска заједница.   Метод извођења Рације био је идентичан у свим местима Бачке. Након блокаде места, мешовите патроле састављене од грађана, полиције и војске су приводиле људе према унапред припремљеним списковима неподобних. Често су нове патроле и без легитимисања и провере убијале читаве породице, што је био знак за општу пљачку. Они који су били приведени вођени су пред одборе чији су чланови одлучивали ко је заслужио смрт, а ко је могао да настави живот.

     Први дани Рације нису задовољили очекивања њених организатора по броју убијених па је након инсценираног сукоба са наводним бунтовничким елементима погром настављен. Овај догађај и претерано точење алкохола наоружаним патролама утицали су на то да се трећи дан Рације заврши са највише жртава. Егзекутори су одлучили да недужно становништво убијају на обали Дунава, те да тела бацају под лед, јер је због изузетно хладног времена и земља била смрзнута, па је копање и традиционално сахрањивање било готово немогуће. Многе јеврејске и српске породице остале су готово без иједног члана. Од мноштва трагичних судбина издваја се страдање породице  Јелене Јовандић, која је у Рацији изгубила петорицу синова. Смогла је снаге да после рата изјави: „Ја не знам ко је убио моје синове јер су жандарми и војници били потпуно непознати.  Не могу да кажем да ли нас је неко потказао или довео војнике и жандарме да убију моје синове јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали “.

     Према непотпуним историјским истраживањима, Бачка је остала без близу четири хиљаде невиних цивилних житеља, углавном Срба и Јевреја. Сви они су били  жртве неразумне и геноцидне политике окупатора, која га је учинила историјски одговорним за масовна срадања српског и јеврејског становништва на просторима Бачке. 

     Ову вредну изложбу са мноштвом аутентичних фотографија и текстуалним образложењима, која је претходно већ приказана у појединим градовима, врло надахнуто и темељно, обраћајући се многобројним посетиоцима, отворио је историчар, директор Архива Новог Сада, Петар Ђурђев.

Tекст је објављен у овиру пројекта „Ћирилицом”, који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.