У непрестаним борбама и сеобама од југа ка западу и северу, Срби су водили борбу за привилегије, тј. за народно име, језик, ћириличко писмо и веру. Заузврат су имали обавезу да ратују за интересе аустријских царева широм Европе. У сеобама, бројност Срба се знатно повећала, посебно у Далмацији, Славонији и Угарској. С временом, борба се проширила на захтев за политичко-територијалном аутономијом. Најпре су такве тежње истакли на скупу народних старешина у Баји (1694), а затим на Темишварском сабору (1790), на Мајској скупштини у Сремским Карловцима (1848) и Благовештенском сабору у Сремским Карловцима (1861).
Црквено-народни сабори су представљали најважнију институцију Срба у Карловачкој митрополији, кроз које се преламао читав црквени и световни живот, а Благовештански сабор, поред Темишварског сабора и Мајске скупштине, један је од три најзначајнија сабора у историји Срба у Хабзбуршкој монархији (Аустријском царству). После укидања Војводства Србије и Тамишког Баната у децембру 1860. године, задатак Сабора одржаног у Сремским Карловцима током априла 1861. године, био је да српски народ изложи услове под којима пристаје на присаједињење Краљевини Угарској, а у сврху очувања своје народности и језика, што је било загарантовано раније добијеним привилегијама од аустријских царева: Леополда I, Карла IV, Марије Терезије и Јосипа I. Као посланици народа, на Сабору су се нашли многи представници Српске православне цркве и интелигенције: виђенији политичари и јавни делатници. Иако су постојале разне струје (конзервативна, либерално-демократска и умерена) посланици су на Сабору  иступили са јединственим захтевима: за посебном српском територијом и војводом на челу, као и самосталним институцијама. Дешавања на Благовештанском сабору била су суштински врхунац јединства у покушајима да се досегне што већи степен политичко-територијалне аутономије, која би укључила све територије на којима претежно живе Срби, у којој би званични језик био српски и писмо ћирилица. Упркос царском обећању да ће испунити све српске захтеве, они никада нису испуњени, а тежња за слободом и националном самосвешћу наставила се све до коначног распада Аустроугарске монархије и присаједињења Војводине Краљевини Србији која је изгласана на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године.
За српски народ у Аустроугарској, црвена нит у политичком деловању била је политичко-теритиријална аутономија, односно Српска Војводина. Отуда не треба да чуди  што је предузимљиви трговац и издавач, Србин из Загреба Петар Николић дошао до идеје да поред других националних мотива (крунисање Душана, Свети Сава мири браћу, Велика сеоба Срба, Косовска девојка, девет Југовића...), које је путем штампаних олеографских репродукција (штампане у литографским заводима Беча, Берлина и Париза) снажио националне и историјске свести свога рода, наручи израду слике Благовештенског сабора. Избор за израду слике је пао на сликара Влаха Буковца који је био препознатљив по великим форматима алегоријских композиција и портрета српских краљевских породица —  Обреновића (краљица Наталије и Драге, краља Александра) и Карађорђевића (краљева  Петра и Александра). Николић, као наручилац посла, од Буковаца је захтевао да је изради по оригиналној фотографији Стефана Вулпеа, новосадског фотографа. На фотографији су се могла препознати 82 учесника: патријарх Јосиф Рајачић (председавао Сабором), архимандрит крушедолски Никанор Грујић, генерал Ђорђе Стратимировић, Светозар Милетић (тадашњи градоначелник Новог Сада), књижевници Јован Хаџић и Јован Суботић итд. Буковац је слику (изведена у техници уља на платну, димензија 122 х 192 cm) завршио 1901. године. У доњем десном углу потписао се ћирилицом, малим словима: влахо буковац, цавцат 1901. За свој рад је добио 3.000 круна. По штампању репродукције, олеографија у димензијама 63 х 95 cm у позлаћеном раму могла се својевремено купити за 30 круна. Уз олеографију, купац је добио и књигу Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештанског сабора аутора Јове Адамовића. Матица српска је била међу првим поручиоцима. Временом је олеографија ушла у многе домове родољубивих Срба широм Аустроугарске.       
 

Италијан који је волео Србе и Чехе  

Влахо Буковац (право име Бјађо Фађоне) рођен је 1855. године у Цавтату. Школовао се на Високој школи лепих уметности у Паризу и брзо се позиционирао као  уметник чија су дела постала веома тражена. Велики успех је постигао као портретиста. Сматран је за омиљеног дворског сликара српских династија, Обреновића и Карађорђевића. Био је члан Краљевске српске академије (данас САНУ), дописни члан Чешке академије наука и уметности, почасни члан Југословенске академије знаности и уметности у Загребу и управник Чешке сликарске академије у Прагу. Носилац је ордена Таковског крста V степена и Ордена IV степена књаза Данила. Упокојио се у Прагу 1922. године.

 Музејски предмети на мети лопова

Први власник слике Благовештенски сабор у Сремским Карловцима 1861, аутора Влаха Буковца био је њен наручилац Петар Николић. Потом је променила неколико власника да би се обрела у дому Гиге Стојанова у Београду. Средином априла 1953. године, Музеј Војводине је откупио слику од Стојанова. Од 1968. године слика је била изложена за јавност на сталној поставци заједно са стилским намештајем епохе у дворцу Дунђерских у Челареву. Током ноћи 28. новембра 1993. године,  украдена је заједно са још три изложене слике. Од тада јој се губи сваки траг. Наредне три деценије, и поред интензивне потраге полиције, у коју је био укључен и Интерпол, о њој  није било никакве вести. Крајем 2021, Музеј Војводине је обавештен да је полиција евидентирала слику у Швајцарској. Током 2022, после пресуде суда у Цириху, слика је уз помоћ МУП РС, Тужилаштва РС, ПУ Нови Сад, Владе АП Војводине, Покрајинског секретаријата за културу и Министарства културе Републике Србије, после 30 година враћена у Србију и Музеј Војводине.

Текст је објављен у овиру пројекта „Чувамо ћирилицу”, који је суфинансиран из буџета Града Суботице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.