Veče posvećeno književnosti reklo bi se da je otvorilo novo poglavlje u razumevanju savremene srpske proze, u čijem se centru pažnje našao roman ,,Autosekcija” autora Srđana Srdića. Ovo delo, koje krši tradicionalne narativne granice, uvelo je čitatelje u intimni svet pisca koji se bori sa zadatkom da napiše roman od tačno dvesta hiljada karaktera, uključujući razmake. Kroz ovaj autofikcijski roman, Srdić maestralno prepliće fikciju s autobiografskim elementima, istražujući granice književne forme i samog procesa pisanja. Njegova ,,Autosekcija” koja se našča u užem izboru za NIN-ovu nagradu ne samo da se bavi unutrašnjim svetom autora u trenucima stvaralačke krize, već i izaziva čitaoce da preispitaju vlastite predstave o literaturi, umetnosti i procesu kreacije.

-„ Pre svega moram da se svima izvinim, jer sam vas slagao pre dve godine, na pitanje kakva će biti naredna knjiga. Ja sam izjavio stvar koja uopšte nije tačna iz današnje perspektive jer je ona i mene iznenadila. Dakle, ja sam imao nameru d anapišem sasvim drugačiju knjigu, to nije išlo onako kako sam ja to zamislio, vreme je prolazilo i u nekom trenutku, tokom Sajma knjiga meni je na pamet došla ideja da napišem knjigu o tome šta se dešava kada vi ne možete da realizujete stvari, u književnosti…druga stvar se tiče činjenice da nešto što se zove autofikcija jeste književna forma koja mene prilično iritira i nervira, a treća stvar nije ni vesela ni zabavna. Naime, moj decenijski prijatelj David Albahari je prošlog leta preminuo, mi smo se videli u martu mesecu, on je u julu preminuo i smtrao sam da se mi nismo oprostili na dostojan način,” rekao nam je književnik Srđan Srdić.

Srdićeva „Autosekcija” je izvanredna, dodaje Vladimir Arsenić književni kritičar.

-„ Iznenadila je i mene ta knjiga naravno, očekivao sam nešto drugačije, imao sam priliku da čitam prvu polovinu knjige još dok je bila u rukopisu. Mislim da je to jako značajna knjiga za ovu književnost, naravno za Srđanov opus to se podrazumeva i kamo sreće kada bi je ljudi pročitali onako kako je ona napisana, odnosno na način na koji ona treba da se pročita,” dodaje Arsenić sa kojim se složio i njegov kolega Ivan Radosavljević.

-„ Jedan od najjačih utisaka koji sam imao kada sam pročitao ovu knjigu jeste to da će ona biti popularna među čitaocima baš zato što je Srdić sebi ovde postavio jedan osoben zadatak i da bi ga ostvario on se odrekao nekih stvari koje su karakteristične za njegovu književnost,” dodao je Radosavljević.

Srđan Srdić autor je pet romana, dve zbirke priča, kao i jedne knjige eseja. Dobitnik je književnih nagrada Ulaznica (2007), „Laza Lazarević“ (2009), „Biljana Jovanović“ (2012), „Edo Budiša“ (2012), kao i stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ (2010). Njegovi tekstovi i knjige prevedeni su na engleski, nemački, ukrajinski, makedonski, rumunski, slovenački, albanski i mađarski jezik.