Da li ste znali da Kikinda krije priče iza izgubljenih imena svojih omiljenih okupljališta? Mesta kao što su „Bućkalo”, „Avala”, „Radnički bioskop”, „Čarobno drvo”, šetnje kikindskim korzoom, „Mikinica” i mnogi drugi, ne samo da su obeležili društveni život Kikinde u prošlim decenijama, već i danas ostaju snažno urezani u sećanju svih stanovnika. I ne samo to – ove lokacije i dalje služe kao orijentiri i mostovi ka nostalgiji, povezujući sadašnjost sa prošlim vremenima koja mnogi i dalje sa radošću pamte. Poseban šarm ovom fenomenu daje činjenica da mnogi Kikinđani čuvaju predmete vezane za ova mesta – bilo da je reč o staroj ulaznici za Radnički bioskop ili fotografiji snimljenoj ispred ,,Avale”. Ovi predmeti, kao dragoceni fragmenti prošlosti, nose sa sobom priče, bude emocije i čuvaju uspomene. Jedna od svakako najdražih priča vodi nas u ,,Mikinicu”, mesto gde su se generacije mladih okupljale na raskrsnici Mokrinske i ulice Vojvode Putnika, na prostoru nekadašnje Zanatlijske zadruge. Tu je, pod budnim okom Mike Katarivasa i njegove supruge Tereze, plesala kikindska mladost, mahom sredjoškolci, učenici trgovačkih škola.

Mika, Jevrejin koji je u Kikindi pronašao utočište nakon ratnih strahota, i njegova žena Tereza, prva žena motociklistkinja u gradu, bili su više od plesnih instruktora; bili su simboli hrabrosti, ljubavi i strasti prema životu, pa je tako zgrada na uglu dobila ime – ,,Mikinica” koje i danas sa ponosom nosi. Katarina Gera i Ana Zubanov često su pričale o svojoj tetki kao o neustrašivoj dami koja je i jahala konja i vozila motor, nikada ne zaboravljajući na svoju kacigu. Mnogo je volela životnje, pa je tako uz velikog belog psa posedovala i konja. Tereza i Mika nisu samo podučavali tango, foks, fokstrot, rumbu i polku, već su mladima prenosili i vrednosti kao što su poštovanje, upornost i ljubav prema plesu. Engleski valcer možda je bio najteži, ali uz njihovu pomoć, svaki korak postajao je lakši. Ples bi uglavnom započinjao pljeskom dlanom o dlan, dok bi devojke sedele sa jedne, a mladići sa druge strane. Neprihvatljivo je bilo lenčariti u bilo kom momentu, a nevešti su vrlo brzo dolazili do izražaja i potom bili upareni sa plesačicama sigurnijeg koraka, držanja ali i stava. Uprkos Mikinoj tragičnoj sudbini, koji je bio žrtva holokausta, Tereza je nastavila s časovima plesa sve do svoje smrti 1973. godine, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag u Kikindi. Priča o Terezi, koja je na venčanju svoje sestre sa 80 godina izvela twist s neverovatnom energijom i gracioznošću, samo je jedan od mnogih dokaza da su duh i strast Kikinđana, utkani u temelje ovog grada, neuništivi.