Kovačke radionice u Banatu odavno su zatvorene, a samo se u jednoj čuje zvonak udar čekića o nakovanj. Kovač Duško Milin iz Bašaida ,,gazi” sedamdeset drugu i jedan je od poslednjih majstora u Srbiji koji stari zanat čuvaju od zaborava.

Jedan od poslednjih kovača u Srbiji, iako na pragu sedamdeset treće, Duško Milin iz Bašaida, dane provodi u svojoj majstorskoj radionici. Daleko od svojim mlađih godina, kada je još kao mladić počeo da se bavi ovim zanatom, kovač Duško priča da se za taj posao opredelio, jer ga je jako voleo. Otac mu je bio kovač, pa Duško smatra kako su geni bili presudni u njegovoj odluci.

– Šta ja znam, meni je to odmalena ja sam imao brata njega to nije tako interesovalo, on se bavio sportom, on na stadion, ja u kovačnicu. Počeo je i on malo posle, neki drugovi dođu, oni počnu a onda ne bude ništa dok ja ne dovršim. Tata mi je mlad umro pa sam ja ozbiljnije počeo, kaže Duško.

U svojoj radionici ima nekoliko alata i, kako kaže, iako danas ima puno više lakših i savremenijih, njemu je dovoljno ono što ima: nakovanj, vatru, čekić i aparat za varenje. Iziskuje veliki fizički napor. Teško je posebno leti, kada su vrućine, a mora se stajati kraj vatre. Ali, Duško, ovaj zanat voli, pa mu ništa ne pada teško. Nisu ga usporila ni dva infarkta koja je doživeo.

– Pa potrebna je volja da radiš.Ako nešto ne voliš ne treba ni počinješ da radiš. Otkujem raonik, ja gledam, okrećem da vidim da li je dobro ili nije, ne treba mušterija da mi govori. Znam to. Koristim od alata najviše čekić. Imam i taj alat za potkivanje konja, objašnjava Milin.

Posebno je ponosan na svoj veliki nakovanj težak preko 85 kilograma i star više od 100 godina. Kupio ga je njegov otac od majstora Dina Beša iz Bašaida kod kojeg je učio zanat kao kalfa.

– Al’ ne znam, nisam zapamtio da li je tata govorio da je i on kupio nov, ili je i majstor Beša od nekog kupio ranije. Ima godina. Samo jednom je išao na ravnanje. I malo je ulegnut, bogme dobro ja lupam tu, kaže Milin.

Nekada je selo bilo puno konja i uglavnom se zemlja obrađivala na starinski način konjima koji su vukli i radili, pa je samim tim i za kovače bilo puno više posla. Duško nije živeo samo od kovačkog zanata. Promenio je nekoliko firmi i radio kao kotlar. Danas je posla manje, uglavnom ljudi dolaze da im uradi potkovice za konje, raonike, vuče za prikolice, klanfe za pričvršćivanje, beočug za vezivanje krava i šarke za svinjce. A da je sve manje kovača, kako u Bašaidu, Kikindi i okolini, tako i u celoj Srbiji, govori podatak što kod Duška najviše dolaze ljudi iz okoline pa tako i iz susednih Melenaca.

Iako se od tog posla ne može živeti, jer nema posla svaki dan, Duško gotovo suznih očiju kaže da bi voleo kada bi ga neko nasledio, ali za sada nema ko. Sin je moler, a unuci i praunici, ko zna…

– Nema ko da nasledi… Bilo je mušterija da kupe ovaj nakovanj a ja kažem „To mi je ostalo od babe“, i jeste tako.

Kovački posao iziskuje pomoćnika, jer se gvožđe za vreme rada brzo hladi. Duško je u skladnom braku sa suprugom Vidosavom, njegovom, kako kaže, desnom rukom, koju, kad zatreba, zove, pod znacima navoda ,,telefonom”, odnosno idiličnim lupkanjem o nakovanj. I bez propusta, Vidosava se svaki put odazove, ili kako Duško kaže, čuje telefon.

Opraštamo se od vrsnog kovača Duška i njegove supruge Vidosave Milin srdačno, kako smo i dočekani. I nadamo se da će se u njihovoj porodici, ipak, naći naslednik kovačkog zanata.