Definitvno možemo da kažemo da tvojim venama teče puščano ulje umesto krvi?

Pa jeste (smeh). Šalu na stranu, talenat sam nasledio od oca koji me je, kao veoma mladog, i odveo prvi put na strelište u Zrenjaninu. Sećam se da je to bilo opštinsko takmičenje za pionire, ja sam uzeo pušku, otpucao i uzeo prvo mesto (smeh). Zavoleo sam taj sport, ali bilo je u tom trenutku u mom životu i drugih sportskih grana koje su me zanimale. Bavio sam se stonim tenisom, uporedo sa streljaštvom, atletikom takođe, ali ipak sam se odlučio da sportsku karijeru gradim sa puškom u rukama. Ruku na srce, poslednjih desetak godina bavim se tenisom rekreativno, ali pred velika takmičenja ne igram jer moram da čuvam mišiće u rukama, da ne drhte.

Kako se pripremaš za takmičenja? To je proces koji i ne prestaje, zar ne?

Da, ja sam stalno na pripremama (smeh). Ima tih nekoliko lakih vežbi koje upražnjavam, uglavnom sa tegovima male težine i isključivo serije za razgibavanje. Nikako vežbe snage! Ukoliko bih radio vežbe snage, postoji ogromna šansa da bih opteretio mišiće u rukama, oni bi počeli da drhte i onda ništa od medalje. I te se vežbe rade svakog dana, planski. Tako disciplinujem sebe. Sve ostalo se svodi na ishranu i psihičku pripremu. Neki mir moraš sam sebi da obezbediš jer je jako važan. To savetujem i mladim strelcima, ukoliko žele da uspeju.