Drevna veština lepog pisanja, kaligrafija, kojom su se u Srbiji nekada prepisivali srednjovekovni spisi, i danas se neguje u našoj zemlji i prenosi budućim generacijama.

Od grčkog kalos – lepota, i grafe – pisanje: kaligrafija predstavlja poseban vid veštine lepog pisanja. Začetak ove drevne umetnosti vezuje se za azijske zemlje, a tokom srednjeg veka koristila se u srpskim manastirima prilikom ručnog prepisivanja i ukrašavanja knjiga. O značaju ove stare veštine sa nama je razgovarala Tanja Borota iz Škole kaligrafije „Dijak“.

-Srpsko srednjovekovno pismo ne možemo videti svakodnevno. To je ono što se koristilo, i koristi se i dalje prilikom ispisivanja naših manastirskih i crkvenih knjiga . U srednjem veku, u našim zemljama srpskim i pomorskim, u manastirima. To su naše prepisivačke škole, a to se neguje do dana današnjeg, što je vrlo važno, jer je naše pismo i jezik nešto što ne sme da nestane , rekla je Borota.

Kaligrafsko ispisivanje zahteva i korišćenje posebnih instrumenata.

– U srednjem veku nije bilo ni olovaka, pisaljke su bile pera, labudovo, guščije, trska… Papir nije postojao u pravom smislu te reči, kao danas. Koristio se pergament, papirus, i tako dalje. Knjige su se ispisivale, prepisivale, to je bio čitav proces, koji je trajao. Recimo, Miroslavljevo jevanđelje, to su prava remek-dela. Da se sve to neguje, to je najvažnije – da pismo opstane – naše pismo koje je najlepše na svetu , istakla je Tanja Borota.

Da bi se neko bavio kaligrafijom, potrebno mu je, pre svega, vreme, pažnja i mir, naglašava naša sagovornica. Inače, škola „Dijak“ već godinama učestvuje u mnogim festivalima i manifestacijama, sa ciljem promovisanja našeg pisma i tradicije među najmlađima.