Tkanje je veština koja je u našim krajevima zastupljena decenijama, pa i vekovima unazad. Ovaj zanat je veoma lako savladati, i mogu ga naučiti svi, od najmlađih, do najstarijih generacija. Jedna od žena koja je odlučila da se bavi ovim zanatom je i naša sagovornica Pančevka Katarina Mandić.

Tkanje je veština koja se sve ređe i ređe viđa u našim krajevima, i kojom se ljudi, nažalost, sve manje bave. Ipak, u godinama kada se sve svelo na digitalizaciju i ubrzavanje procesa, poznavanje ovakvog zanata može se oceniti kao „suvo zlato“. Većini bi tkanje bila samo dodatna zabava, ili hobi, čime bi se bavili u slobodno vreme. Ipak, za Katarinu Mandić, to je mnogo više od hobija, a kako kaže, ona je jedna od retkih koja je svoj stalni posao napustila upravo zbog želje za tkanjem.

– Pre nekih 20-ak godina sam završila obuku u Pančevu, i od tada se aktivno bavim tkanjem. Nije bilo ništa ambiciozno, jer sam smatrala da će to biti samo dobar hobi. Nekih 5 godina, paralelno sa mojim poslom, bavila sam se tkanjem, kaže Katarina Mandić. U jednom trenutku sam shvatila da bih možda mogla i da se oprobam u preduzetništvu. Tada sam napustila posao, aplicirala za subvencije za samozapošljavanje Grada Pančeva, i otvorila svoju zanatsku radnju 2010. godine.

Katarina kaže da se uglavnom bavi proizvodnjom tkanih delova narodnih nošnji, kao i proizvodima suvenirskog tipa.

– Za ovaj asortiman sam se odlučila zato što igram čitav život, preko 40 godina igram folklor u KUD-u „Stanko Paunović“, i negde mi je to bila želja, da naučim neku tehniku kojom ću moći da izrađujem određene delove narodne nošnje, prošla sam obuku tkanja, i sada mi je to već uveliko posao, kaže Mandić.

Što se tiče plasmana proizvoda, naša sagovornica kaže da nema problema. Uglavnom su to stalni klijenti za koje ona tka ove proizvode. Kako naglašava ovim zanatom će se baviti dok god to bude mogla, jer gde je ljubav presudna, tu nema granica.